Proces proizvodnje jednog odevnog predmeta i njegov životni ciklus

U svetu sve češće dolazi do razgovora o “brzoj” i “sporoj” modi, kao i o tome da modna industrija ima ogroman negativan uticaj na okolinu. Da li ste nekad razmišljali šta je sve potrebno da se desi kako bi majice koje nosite dospele u vaše ormane?

Proces proizvodnje jednog odevnog predmeta podrazumeva nekoliko faza:

1. proizvodnja sirovina i vlakana;
2. proizvodnja tkanina;
3. dizajn;
4. proizvodnja odeće;
5. distribucija;
6. maloprodaja;
7. faza korišćenja;
8. otpad.

Neke od ovih faza postale su veoma nepovoljne po životnu sredinu, s obzirom na količinu odeće koja se danas proizvodi (podsećamo: nekada su godišnje postojale dve kolekcije odeće – proleće-leto i jesen-zima – a danas modne kompanije izbacuju i po 24 kolekcije godišnje!).

Istraživanje kompanije Mistra Future Fashion pokazuje koja faza životnog ciklusa odeće ima najveći nepovoljan uticaj na klimu. Proizvodnja ima najveći uticaj (crveno) i zajedno sa proizvodnjom tekstilnih vlakana (žuto) predstavlja 70 procenata negativnog uticaja na životnu okolinu u odnosu na celokupan proces proizvodnje. Na drugo mesto dolazi korisnička faza (tamnije žuto) tačnije potrošački transport čini 22 odsto uticaja na klimu. Distribucija ima 4 odsto uticaja na klimu, pranje odeće 3 odsto i upravljanje otpadom manje od 1 odsto.

Proizvodnja sirovina i vlakana

Već smo pisali o tome da proizvodnja različitih vrsta tkanina ima i različit uticaj na životnu sredinu. Možda ste već naišli na informaciju – ali to je ne čini manje neverovatnom – da je za proizvodnju jedne pamučne majice potrebno 2700 litara vode.

Prilikom uzgajanja biljaka, ovaca ili proizvodnje poliesterskih vlakana, neminovno dolazi do negativnog uticaja na životnu sredinu. Međutim, postoje različiti (lošiji i bolji) načini kako nešto da uzgojite.

Proizvodnja pamuka, koji se koristi za oko polovinu proizvedene odeće na svetskom nivou, utiče na eroziju i degradaciju zemljišta, što dalje utiče i na uništavanje staništa. Uobičajena proizvodnja pamuka uključuje primenu pesticida koji ugrožavaju kvalitet zemljišta i vode, zdravlje biodiverziteta na poljima pamuka i nizvodno od njih. Tako dolazi i do kontaminacije reka, jezera, močvara i podzemnih voda.

Ako želite da pročitate šta je sve potrebno kako bi se proizvele različite vrste tkanine, pročitajte naš tekst “Koliko naša odeća košta životnu sredinu?”

S obzirom na sveprisutniji i zapaženiji problem brze mode, uz nerazmišljanje kompanija o tome šta takva proizvodnja radi prirodi, naučnici su rešili da promene način proizvodnje materijala. Zato sada imamo održivi pamuk, organisku svilu, tkanine od lana, konoplje, koprive, poliester napravljen na biološkoj osnovi i slično.

Proizvodnja tkanina

Da bi sirovi pamuk, vuna, ili bilo koja vlakna postali materijal od kog se kroji odeća, potrebno je još mnogo koraka. Neki od njih su predenje sirovina u predivo, njihovo tkanje u tkanine, bojenje, kao i davanje tkaninama sjaja i čvrstoće. Ti procesi su energetski veoma intenzivni, i u njima se koriste velike količine vode i hemikalija.

U proizvodnji odeće koristi se više od 1.900 hemikalija, od čega 165 Evropska Unija klasifikuje kao opasne po zdravlje ili životnu sredinu. Prema izveštaju „Puls modne industrije“ za 2017. godinu, za bojenje može biti potrebno do 150 litara vode po kilogramu tkanine, a u zemljama u razvoju, gde se odvija veći deo proizvodnje i gde zakoni o zaštiti životne sredine nisu toliko strogi kao u EU, otpadne vode se često ispuštaju nefiltrirane u vodene tokove.

Da bismo uporedili količine vode koje se koriste za proizvodnju tkanine, evo nekoliko podataka: 85% dnevnih potreba za vodom celokupnog stanovništva Indije bilo bi pokriveno vodom koja se koristi za uzgajanje pamuka u toj državi. Sto miliona ljudi u Indiji nema pristup vodi za piće (imamo sličnu situaciju i u našoj državi – u opštini Zrenjanin čak više od 123.000 ljudi nema pristup vodi za piće u svojim domovima!).

Ovi procesi svakako mogu da budu poboljšani. Neki od saveta su da da se ista voda više puta koristi, ili, još bolje, da se poboljša kvalitet, odnosno prečišćavanje otpadnih voda. Takođe, moguće je i proizvesti boju za tkaninu koja nije toliko toksična i koja bi bila koncentrovanija (pa samim tim bi bilo potrebno manje boje za bojenje iste količine tkanine).

Dizajn i proizvodnja odeće

Kada se dođe do ove faze u proizvodnji odeće, veoma je bitno odlučiti šta se dešava sa ostacima tkanine. Odeća se pravi po šablonima koji se poslažu po tkanini tako da ima što manje otpadaka, ali čak i ono što ostane može da se iskoristi za istu tu odeću ili za nešto drugo. Preseci koji ostanu nakon što su krojevi odeće izrezani (oko 15 do 20 odsto tkanine) postaju otpadni materijal.

Takođe, sama proizvodnja odevnih predmeta koristi značajnu količinu energije za opremu za šivenje, lepljenje, zavarivanje i lepljenje šavova.

Distribucija odeće i maloprodaja

Globalna modna industrija generiše puno gasova sa efektom staklene bašte zahvaljujući energiji koja se koristi tokom proizvodnje sirovina, proizvodnje tkanina i transporta miliona odevnih predmeta koji se kupuju svake godine.

Prema izveštaju „Puls modne industrije“, ova faza čini samo 2 odsto uticaja industrije na klimatske promene, jer je većina velikih kompanija optimizovala protok robe. Međutim, ovu fazu u životnom ciklusu jednog odevnog predmeta karakteriše i otpad koji nastaje zbog pakovanja, etiketa, vešalica i kesa. Uz to, veliki deo proizvoda koji nikada ne dospe do potrošača takođe čini otpad, jer se neprodani ostaci bacaju.

Kada se govori o maloprodaji, tada se računa koliko prodavnice i kancelarije koriste energije, koliko se zagađuje okolina dok zaposleni putuju do prodavnice i nazad kući.

Faza korišćenja odeće

Ova faza ima veliki uticaj na klimatske promene, jer se u fazi korišćenja mnogo toga dešava. Prvo se za ovu fazu uračunava koliko je energije potrebno za transport do prodavnice odeće i nazad do kuće (zato idite peške i biciklom kad god možete).

Ono što najviše šteti životnoj sredini jeste pranje odeće, sušenje i peglanje. Tokom pranja jednog komada odeće od poliestera, oko 1.900 parčića mikroplastike bude pušteno u vodu koja nađe svoj put do okeana. Mala vodena bića gutaju te parčiće, njih posle jedu male ribe, koje onda jedu velike ribe i tako plastika ulazi u naš lanac ishrane.

Kupovinom majice kratkih rukava od pamuka znači da kupujete 1.700g fosilnih goriva, odlaganje 450g otpada na deponiju i emisiju 4kg CO2 u atmosferu. Ovi brojevi su većinom nastali zbog pranja i sušenja majice kratkih rukava tokom njenog životnog ciklusa, pokazalo je istraživanje tima naučnika na čelu sa Džulijanom Alvudom sa Univerziteta u Kembridžu 2006. godine.

Jedan od najboljih načina da smanjimo naš negativan uticaj na životnu sredinu jeste da napravimo male promene u ponašanju. Ako je moguće, treba da smanjimo temperaturu na kojoj peremo odeću, kao i da svaki put skroz napunimo veš mašinu. Treba da kupujemo odeću od tkanine koja neće nakon pranja zagaditi vodu, izbegavamo sušenje odeće u mašini, i (mama, molim te, pročitaj ovo, jako je bitno) izbegavamo nepotrebno peglanje odeće.

Otpad, odnosno kraj života jednog odevnog predmeta

Kada odlučimo da nam neka odeća više nije potrebna, najbolje bi bilo da je doniramo ili od nje napravimo nešto drugo što ćemo da koristimo. Međutim, čini se da većina odeće u EU bude spaljena u spalionicama ili bačena na deponije. Portal Sustain Your Style piše da porodica u zapadnim zemljama godišnje baci oko 30kg odeće! Uz to, oni pišu i da 5,2 odsto otpada na deponijama čini tekstil.

Nijedan od ta dva scenarija nije povoljan po životnu sredinu jer se pri procesima spaljivanja i razgradnje ispuštaju štetni gasovi, a samo 15-20 odsto odeće se ponovo koristi u second-hand prodavnicama ili za reciklažu.

Korak koji će unaprediti ovu fazu jeste razvijanje tehnologija za reciklažu odeće. Trenutno manjka tehnologija za sortiranje odeće, razdvajanje pomešanih vlakana (iako postoje neke nove tehnologije koje rade na razdvajanju pamuka od poliestera), razdvajanje vlakana od hemikalija i utvrđivanje hemikalija koje su korišćene za proizvodnju odeće, ali se na tome radi.

A šta Krpica radi?

Mi u Krpici želimo da ovakav životni ciklus tkanine i odeće makar malo poboljšamo i učinimo manje štetnim po našu okolinu. Koncept projekta zasniva se na zero-waste ideji – koristeći tekstilni otpad, mladi modni dizajneri kreiraju nove odevne predmete za mlade širom regiona, i na taj način podstiču ekološki aktivizam kod mladih u regionu, i njihovih sugrađana. Krpica je projekat koji ima zadatak da razvije novi modni brend, sa ciljem da učestvuje u borbi protiv klimatskih promena.

Pogledajte kako to izgleda, u našem šopu!

O autoru