Šta je brza moda i zašto je štetna?

Brza moda je poprilično novi termin, ali je uprkos tome postao i veoma važan, jer predstavlja planetarni problem. Šta je uopšte brza moda?

Brza moda je pristup dizajnu, kreiranju i promovisanju odeće. Modni trendovi sa takvim pristupom postaju veoma brzo i jeftino pristupačni potrošačima. Trendovi se brže nego ranije prenose sa modnih pista u radnje, tako da su modne kompanije počele da izbacuju nove proizvode na nedeljnom nivou.

Brza moda koristi kopiranje trendova, brzu proizvodnju i materijale niskog kvaliteta kako bi javnosti predstavila jeftine stilove. Nažalost, sve to rezultira štetnim uticajima na životnu sredinu, dobrobit ljudi i na kraju na naše novčanike (iako na prvi pogled deluje da je odeća najjeftinija ikada).

Kako funkcioniše veoma brza proizvodnja?

Danas modni brendovi imaju oko 52 “mikrosezone”, odnosno kolekcije na godišnjem nivou. Ideja industrije je da, svaki put kada kupac dođe u prodavnicu, naiđe na nešto što ranije nije video/la, što će tog kupca navesti da opet dođe u radnju uskoro.

Masovna proizvodnja može da bude isplativa samo masovnom kupovinom, tako da su cene komada odeće snižene na onu cenu koja je pristupačna svima. Zbog materijala lošijeg kvaliteta, odeća traje kraće u odnosu na ranije, pa se potrošači brže odluče da neki komad odeće bace i onda kupe novi.

U izveštaju Evropskog parlamenta piše da su korisnici počeli da posmatraju odeću skoro kao predmete za jednokratnu upotrebu, bacajući je nakon samo 7 ili 8 nošenja!

Štetnost brze mode po životnu sredinu

Masovna proizvodnja odeće podrazumeva i masovnu proizvodnju tkanina. Kao što smo pisali u tekstu “Koliko naša odeća košta životnu sredinu”, za uzgajanje biljaka i životinja od kojih se prave sirovine za proizvodnju tkanine, potrebno je mnogo resursa.

Za uzgajanje pamuka je potrebno mnogo vode (za jednu pamučnu majicu potrebno je 2700 litara vode), pesticida i insekticida koji utiču na ekosistem; uzgajanje ovaca za proizvodnju vune ima uticaj na efekat staklene bašte (stajsko đubrivo proizvedeno od stoke značajno je doprinelo povećanju atmosferskih gasova sa efektom staklene bašte); svila ima uticaj na globalno zagrevanje; a za proizvodnju poliestera koriste se fosilna goriva i taj materijal nije bio-razgradiv.

Nakon proizvodnje sirovina, potrebno je te sirovine pretvoriti u tkanine, što takođe ima dosta negativnog uticaja na našu okolinu. Kako bi sirovina postala tkanina, potrebno je da se desi nekoliko procesa – predenje sirovina u predivo, njihovo tkanje u tkanine, bojenje, kao i davanje tkaninama sjaja i čvrstoće. Ti procesi su energetski veoma intenzivni, i u njima se koriste velike količine vode i hemikalija.

Proizvodnja se mahom prebacila na države u kojima je radna snaga jeftina, a to su najčešće azijske države (Kina, Indija…). U Kini se zakonska regulativa o zaštiti životne sredine počela menjati tek nakon velike ekspanzije proizvodnje, odnosno u 2014. godini, tako da su proizvodni pogoni tada već neko vreme uticali na zagađenost vode i vazduha.

Poslednjih godina problem je postao toliko ozbiljan da prema Institutu za javne i ekološke poslove samo 35% istraženih lokaliteta širom Kine ima vodu dobrog kvaliteta, 32% je pogodno za vodosnabdevanje, još 20% se može koristiti za industrijsku proizvodnju i poljoprivredu, ali ne i za kontakt sa ljudima, piše portal SgT.

Procena je da se 65 odsto svetske proizvodnje odeće dešava u Kini, a 17 do 20 odsto zagađenja vode zbog industrije dolazi upravo zbog bojenja i tretiranja tekstila. 72 toksične hemikalije u vodama Kine dolazi samo zbog bojenja tkanina, a od tih, 30 hemikalija ne mogu da budu uklonjene iz vode.

Svetska zdravstvena organizacija je saopštila da zagađena voda u Kini godišnje uzrokuje 75 odsto bolesti i više od 100.000 smrtnih slučajeva. Uz to, i procenat ljudi obolelih od raka je mnogo veći u mestima uz zagađene vode, u odnosu na procenat na nacionalnom nivou.

Da li je zagađenje životne sredine zbog tekstilne industrije samo u Kini?

Samo pogledajte svoj orman – u njemu ćete verovatno naći makar jedan komad odeće (a često i više) koji je proizvela kompanija po principu brze mode. To nam jasno govori da se zagađenje ne dešava samo u Kini.

Jedan od velikih problema tekstilne industrije nije samo proizvodnja odeće, već i tekstilni otpad, odnosno – šta radimo sa odećom kada više ne želimo da je nosimo? Deo odeće bude doniran ili recikliran, ali to je samo oko 15 do 20 odsto na svetskom nivou. Ostalo je otpad. Oko 70 odsto tog otpada bude bačeno na deponije, dok 30 odsto biva spaljeno.

U Sjedinjenim Američkim Državama svake godine proizvede se više od 15 miliona tona tekstilnog otpada. Taj iznos je duplo veći u odnosu na pre 20 godina. U Evropi je 2015. proizvedeno oko 16 miliona tona tekstilnog otpada.

Kada se nađu na deponijama, čak i prirodnim vlaknima nekad su potrebne stotine godina da se razgrade. Uz to, mogu da ispuštaju metan i CO2 u atmosferu. Sintetički materijali nisu dizajnirani za razgradnju, pa na deponijama mogu da ispuštaju toksične supstance u podzemne vode i okolno tlo.

Šta se dešava sa tekstilnim otpadom u Srbiji?

U Srbiji godišnje na divljim deponijama završi više od 5.000 tona tekstilnog otpada, piše portal eKapija. Država je 2016. donela odluku o zabrani odlaganja tekstilnog otpada na deponijama, ali bez alternative za odlaganje otpada. Proizvođači tekstila ne mogu da recikliraju svoj otpad, već moraju da plaćaju operaterima za odnošenje i zbrinjavanje otpada, a tih operatera nema dovoljno.

Zato tekstilni otpad u Srbiji završava u “rekama, pored puta, nelegalnim ili divljim deponijama”, rekao je sekretar Udruženja za industriju tekstila, odeće, kože i obuće Privredne komore Srbije Milorad Vasiljević.

Brza moda nije krivac samo za zagađenje prirode, već i za loše radničke uslove

U intervjuu za Dojče Vele, direktorka organizacije FEMNET, koja se bori za ženska prava u tekstilnoj industriji u Aziji, Žizela Burkhart opisala je kakvi su uslovi rada u fabrikama tekstila.

“Uslovi rada u tekstilnoj industriji su veoma loši. Imamo diskriminaciju nad ženama, posebno u Indiji i Bangladešu. Žene su seksualno uznemiravane, a plata je vrlo, vrlo niska. Iako se u Bangladešu minimalna zarada u decembru povećala sa oko 60 na 85 evra (mesečno), to nije dovoljna zarada i žene treba da rade prekovremeno da bi preživele. Imamo i problem nedostatka organizacije u fabrikama. Ako žene pokušaju da se organizuju u sindikate, uprava im obično preti i moraju da napuste fabriku. Ovo su neki od problema koji nisu rešeni”, rekla je Burkhart.

Oko 80 odsto radne snage u tekstilnoj industriji čine žene. Burkhart je objasnila da poslodavci zapošljavaju žene jer ih posmatraju kao poslušne. Uz to, pošto moraju da rade prekovremeno, a i u svojim kućama imaju dosta posla (u Indiji i Bangladešu je društvo veoma patrijarhalno), ne mogu tako lako da idu na sindikalne sastanke. Šefovi viču na žene i prema njima se ne ponašaju kao prema muškarcima, dodala je Burkhart.

Nije sve tako sivo

Ova tema je sve prisutnija u svetu, pa samim tim postoji mnogo inicijativa koje utiču na to da se zagađenje smanji. Na primer, Evropska unija programom “Horizon 2020” podržava mnoge inicijative cirkularne ekonomije.

Na ovom linku možete da nađete interaktivnu mapu sa podacima o inicijativama koje se trude da životna sredina bude zdravija.

U izveštaju “Pulse of the Fashion Industry 2017” (Puls modne industrije 2017) piše da bi modna industrija mogla da sačuva 4 milijarde evra godišnje do 2030. godine, samo ako bi tehnologiju koju već ima iskoristila i za rešavanje problema otpada. U ponovnom korišćenju tekstila leže nove poslovne prilike, jer su reciklažni pogoni za tekstil preko potrebni, a nema ih mnogo.

Kako Krpica usporava brzu modu

Koncept projekta Krpica zasniva se na zero-waste ideji – koristeći tekstilni otpad, mladi modni dizajneri kreiraju nove odevne predmete za mlade širom regiona, i na taj način podstiču ekološki aktivizam kod mladih u regionu, i njihovih sugrađana. Krpica je projekat koji ima zadatak da razvije novi modni brend, sa ciljem da učestvuje u borbi protiv klimatskih promena.

Istražujući i učeći o modnoj industriji svakim danom članice Krpice dobijaju nove ideje kako bi otpad mogao da bude smanjen, i to čak na kreativan način. Uskoro ćete saznati i kako!

O autoru