Koliko naša odeća “košta” životnu sredinu?

Prema podacima Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu, modna industrija proizvodi čak 10 odsto ukupne svetske emisije CO2, što je pet puta više od avio-industrije. Pored toga, modna industrija odgovorna je i za 20 odsto otpadnih voda, najvećim delom zbog brze mode (fast fashion).

S obzirom na veoma jeftinu odeću, korisnici su počeli da je posmatraju skoro kao predmete za jednokratnu upotrebu, bacajući odeću nakon samo 7 ili 8 nošenja, piše u izveštaju Evropskog parlamenta. To znači da mnogo odeće završi u otpadu, ali i da se mnogo više odeće proizvodi nego ranije.

Koliko odeće “trošimo”, odnosno koliko je brza brza moda?

Prema istraživanju za Evropski akcioni plan za odeću, tokom 2015. godine svaki građanin EU u proseku je kupio 12,66 kg odeće, odnosno u Evropskoj uniji ukupno je kupljeno 6,4 miliona tona nove odeće.

Odeća je poslednjih godina postala mnogo jeftinija u odnosu na ranije, što pokazuje i izveštaj Evropske agencije za životnu sredinu (EEA) – od 1996. do 2012. godine, odeća je poskupela za 3 odsto, ali su potrošačke cene celokupno porasle za 60 odsto!

Zašto kupujemo toliko odeće?

Pored toga što je odeća veoma jeftina, modne kuće su počele češće da proizvode linije, što se u svetu zove brza moda. Za razliku od ranije, kada su godišnje postojale dve modne sezone – proleće/leto i jesen/zima – neke modne kuće počele su da proizvode i do 24 nove kolekcije odeće godišnje (od 2017. Zara ima oko 20 kolekcija godišnje)! Takav biznis model podrazumeva kopiranje stilova sa modnih pisti dostavljajući odeću veoma brzo, po niskim cenama, obično koristeći tkanine lošijeg kvaliteta. Industrija masovne proizvodnje i niskih cena može da bude održana samo ogromnom prodajom.

Zato mi, kao kupci, kad odemo u šoping u tržne centre, skoro svaki put naiđemo na nešto što ranije nismo videli, a to utiče na nas da, nakon kratkog vremenskog perioda, dođemo opet u istu radnju.

Sirovi materijali i kako svet počinje da bira tkanine sa manje uticaja na okolinu

Proizvodnja različitih vrsta tkanina ima i različit uticaj na životnu sredinu. Odmah da napomenemo, svaka tkanina ostavlja nekakav “footprint”, ali neke jesu bolje od drugih.

Da bi se proizvela jedna pamučna majica, potrebno je 2700 litara vode! Pored toga, potrebno je i mnogo zemljišta, pesticida i đubriva, tako da se pamuk ne smatra najsjajnijom tkaninom. Ipak, postoji i “održivi pamuk” (za koji se ne koriste pesticidi i insekticidi, treba mu manje vode i energije), čiji je udeo u proizvodnji odeće porastao sa 6 odsto u 2012. na 19 odsto u 2017.

I drugi prirodni materijali utiču loše na svet.

Tako svila ima uticaj na globalno zagrevanje, iako je to prirodna tkanina koje se lako razgrađuje i ne zahteva mnogo vode, pesticida i insekticida da bi nastala. Međutim, u procesu proizvodnje svile, od sirovine do tkanine, koriste se fosilna goriva, na nekim plantažama otkriveno je da rade deca, a odrasli imaju tegobe poput iritacije u očima, bolovima u leđima, povrede, alergije, respiratorne probleme i glavobolje. Alternativa je, naravno, organska svila koja podrazumeva preradu vlakana u predivo i tkaninu, a ne proizvodnju sirovih vlakana koji onda moraju specijalno da se prerađuju u tkaninu.

Proizvodnja vune, s druge strane, ima uticaj na efekat staklene bašte. Odnosno, stajsko đubrivo proizvedeno od stoke značajno je doprinelo povećanju atmosferskih gasova sa efektom staklene bašte tokom poslednjih 250 godina. Za to vreme, koncentracija metana povećala se za više od 130 procenata u SAD. Metan je gas koji stoka ispušta i čini, otprilike, jednu četvrtinu godišnjih poljoprivrednih emisija metana.

Međutim, industrija isprobava i druge prirodne tkanine napravljene od lana, konoplje i koprive, koji traže manje vode, zemljišta, insekticida i pesticida.

Postoje i materijali od veštačke celuloze, napravljeni od celuloze iz rastvorene pulpe drveća. Najpoznatiji takav materijal jeste viskoza (negde poznat i kao “rayon”). Ovi materijali su izrađeni od obnovljivih biljaka i biorazgradivi su, ali glavni izazov je i održivi izvor celuloze, jer se globalna proizvodnja veštačke celuloze više nego udvostručila od 1990. do 2017. godine.

Zato se trenutno radi na inovativnim rešenjima koja su više održiva. Verovatno ste u poslednje vreme naleteli na komade odeće napravljene od celuloze eukaliptusa – liocel (lyocell), od pamučne podloge koja se ne može koristiti za predenje prediva – bemberg, ili od listova ananasa – pinjateks (piñatex).

Da li je poliester najgori materijal?

Za proizvodnju poliestera koriste se fosilna goriva i poliester nije bio-razgradiv. Međutim, za razliku od pamuka, za proizvodnju poliestera koristi se dosta manje vode, pere se na nižim temperaturama, suši se brzo, retko mu je potrebno peglanje i može da se reciklira za proizvodnju nove tkanine. Reciklirani poliester sve više ulazi u upotrebu i zabeležio je porast u udelu koji ima u proizvodnji odeće.

Ipak, neka istraživanja su pokazala da, svaki put kada peremo poliester, u vodu bude ispušteno i do 700.000 vlakana mikroplastike koja ispušta toksine u okolinu, ne može da se razgradi i najčešće završava u okeanima, a može da završi i u čovekovoj ishrani.

Zato naučnici sada eksperimentišu sa poliesterom napravljenim na biološkoj osnovi (biobased polyester) za čiju se proizvodnju makar deo koristi iz obnovljivih izvora, kao što su skrob i lipidi iz kukuruza, šećerne trske, repe ili biljnih ulja.

Pažljivo birajte materijale – šta je slow fashion?

Kao što vidimo, svaki od ovih materijala može da bude bolje napravljen tako da manje zagađuje okolinu. Korišćenje takvih materijala u svetu nazivaju “slow fashion” (spora moda). Srećom, kada kompanije koriste neki od tih “boljih” materijala, one vole time i da se hvale (a što i ne bi?). Tako, dok kupujete odeću, možete da primetite različite oznake na etiketama.

Portal Klima 101 napravila je sveobuhvatan tekst o tome šta je spora moda za razliku od brze, odnosno kako da svoj ormar učinite boljim za klimu, a u tekstu su objavili i etikete na odeći na koje treba da obratite pažnju.

B corp – jedini koji meri celokupan uticaj firme na socijalne i ekološke posledice. Procenjuje kako sama firma i biznis model utiče na radnike, kupce i životnu sredinu.

Fair Trade International – jedna od najpoznatijih etiketa. Kupovina odeće sa ovim znakom podržava radnike koji grade svoj život i zajednicu.

Ecolabel by the European Union – pomaže firmama voljnim da smanje svoj ugljenični otisak. Promovišu cirkularnu ekonomiju i odeću koja može da se nosi duže i reciklira.

PETA Approved Vegan – proizvodi koji ispunjavaju uslove PETA organizacije za dobrobit životinja. Sa ovom oznakom ste sigurni da niste ugrozili ničiji život.

Global Organic Textile Standard – vodeći svetski standard za tekstil proizveden od organskih materijala. Samo tkanina od minimum 70 odsto organskih vlakana može da bude sertifikovana, ali samo ako prati detaljna pravila proizvodnje.

Oeko Tex Standard 100 – možda najpoznatija oznaka za tekstile testirane na prisustvo štetnih hemijskih jedinjenja. Ako uzimate odeću sa ovim znakom, znate da je svako vlakno, dugme i svaki dodatak testiran na štetna jedinjenja.

Šta se dešava sa odećom koju više ne želimo da nosimo?

Neka odeća se donira ili reciklira, neke majice postanu krpe za čišćenje kuće, ali dosta odeće završi na deponijama. Neka istraživanja su pokazala da samo 15 odsto odeće u SAD bude donirano ili reciklirano, a sve ostalo završi na deponijama. Ako je ta odeća od poliestera, onda joj je potrebno i do 200 godina da se razgradi!

Kako da smanjite vaš “footprint”, odnosno otisak na životnu sredinu?

• Pre nego što odlučite da kupite određeni komad odeće, dobro razmislite da li vam je potreban. Razmislite da li može dobro da se ukombinuje sa drugim komadima koje već imate. U nekim državama, čak 40 odsto kupljene odeće nikad nije korišćeno!

• Pogledajte etiketu ili se raspitajte kod prodavca da li su proizvođači koristili održive kriterijume za izradu odeće.

• Popravljajte svoju odeću. Na Pinterestu i Youtube-u možete da nađete mnogo videa koji na kreativan i jednostavan način pokazuju kako da zašijete rupu ili pocepan šav.

• Kada prestanete da koristite odeću, donirajte je.

• Trudite se da razmišljate o kvalitetu, a ne o kvantitetu (ionako živimo u stanovima u kojima nema mesta za mnogo odeće!). Svaka dodatna godina nošenja nekog komada odeće znači manje zagađenja. Uostalom, i ako veoma često kupujete jeftinu odeću, znači da ne štedite novac zaista, već samo trošite manje količine ali vrlo često.

• Kupujte u second-hand prodavnicama.

• Kada perete odeću, napunite skroz veš mašinu i koristite manje abrazivne deterdžente za pranje.

A možete i da iskoristite Vašu odeću na veoma kreativan način, onako kako mi to radimo u Krpici!

Šta je Krpica?

Krpica je projekat razvijen za mlade, od strane mladih. Koncept projekta zasniva se na zero-waste ideji – koristeći tekstilni otpad, mladi modni dizajneri kreiraju nove odevne predmete za mlade širom regiona, i na taj način podstiču ekološki aktivizam kod mladih u regionu, i njihovih sugrađana. Krpica je projekat koji ima zadatak da razvije novi modni brend, sa ciljem da učestvuje u borbi protiv klimatskih promena.

Projekat Krpica zadovoljava potrebe mladih da imaju stručne prakse i prilike za profesionalno usavršavanje, podstiče i promoviše razvoj društvenog preduzetništva, te na taj način doprinosi suzbijanju nezaposlenosti kod mladih. Naši odevni predmeti jesu sredstva koja pomažu mladim aktivistima da predstavljaju promene koje žele u svetu, dok se sama proizvodnja odvija bez suvišne potrošnje i uz odgovorno korišćenje resursa.

Ovaj projekat realizuje neprofitno udruženje građana Inspiring Change, tim čiji su članovi dugogodišnji akteri u kreativnim industrijama, i edukatori na temu klimatskih promena i društvenog preduzetništva.

O autoru